Памјат

РУСКИ АМБАСАДОР АЛЕКСАНДАР КОНУЗИН ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ” О ВЕЛИЧАНСТВЕНОМ НАСЛЕЂУ РУСКИХ АРХИТЕКАТА У БЕОГРАДУ
Дужни смо да памтимо
Били су цвет руске националне елите, а онда наједанпут изгубили све. На хиљаде их се обрело у Србији, коју су доживели као нову отаџбину, тако јој се и одуживши. За двадесет година (1921-1941) пројектовали су овде и изградили неколико хиљада објеката, од тога преко две у Београду. Владина здања, краљев двор, цркве, палате, виле, чак и гробља. Уградили су себе и свој дар у препознатљивост српских градова, остављајући нам и дискретне назнаке о свом пореклу, пре но што их је судбина покренула даље, ка новим обалама

Пише: Александар Конузин
(Амабасадор Русије у Београду)

По природи свог посла, имао сам прилике да често путујем по свету. Посетио сам десетине престоница током службених путовања, мултилатералних састанака, заседања међународних организација, билатералних консултација итд. Сваки пут, када би ми могућности то дозвољавале, трудио сам се да изађем у град, да упознам улични живот, да појмим лице града. Нема свака престоница карактер који се памти.
Дошавши у Београд, у априлу 2008. године, већ по навици кренуо сам са породицом да упознам град. Одмах ми се свидео. Свечаност стила у центру, ансамбл грађевина у простору, изражајност здања, колорит уличица, живост уличног живота. Убрзо сам одједном наслутио препознатљивост архитектонског жанра. Странице водича потврдиле су претпоставку: у изградњи модерног Београда учествовали су и Руси!
Након потреса у Русији почетком ХХ века, српска земља пружила је уточиште хиљадама руских избеглица. Међу онима који су изгубили све, а били су цвет руске националне елите, у Србији се обрело и више десетина архитеката и стотинаграђевинских инжењера. Као резултат разорног Првог светског рата, земља је тада била разрушена. Краљевини, која је тежила да заузме истакнуто место у Европи, била је потребна нова архитектура – академска, монументална, архитектура европског нивоа. Улогу носилаца ове мисије – стварања новог изгледа Југославије, пре свега Београда као престонице нове уједињене државе – понели су, да не може бити боље, управо руске архитекте.
И тај задатак успешно су извршили!
За двадесет година (од 1921. до 1941) руски стручњаци су на територији Краљевине пројектовали и изградили неколико хиљада објеката, од тога више од две хиљаде у Београду. Руси су градили све – од владиних здања и краљевског дворца до малих цркава, приватних резиденција, чак и гробаља. При том, право да се неки од њихових пројеката реализује стицали су искључиво путем конкурса.

ДЕЛА КОЈА ЋЕ НАС НАДЖИВЕТИ

Најистакнутији међу руским архитектама које су стварале у Србији био је Николај Краснов (1864-1939), који је у Београд стигао 1922. године. Иако му је право име било Николај, у знак захвалности новој отаџбини на свим пројектима потписивао се као „Никола”.
Н. Краснов је оставио за собом значајан траг у архитектури Београда. Пројектовао је данашњу зграду Владе, која је подизана од 1926. до 1928. године. Аутор је и зграде Министарства спољних послова (подизане од 1926. до 1929. године). Краснов је урадио и ентеријер здања Народне скупштине, као и Старог двора на Дедињу који је опремљен у стилу московског Кремља.
Василиј Фјодорович Баумгартен (1879-?) пројектовао је здање Генералштаба, грађено од 1924. до 1928. године. „Руски дом” у улици Краљице Наталије, главна установа руских избеглица у Београду, такође је изграђен по пројекту овог архитекте. Зграду Патријаршије Српске православне цркве пројектовао је Виктор Лукомски (1884-1947). То је најпознатије дело овог руског архитекте који је дошао у Србију године 1920. Валериј Сташевски (1882-1945) једна је од најзанимљивијих личности међу руским архитектама у Београду. Пројектовао је око две хиљаде објеката, међу којима је и Руска црква на Ташмајдану. Важну улогу у давању коначног изгледа цркви Александра Невског имао је Василиј Андросов (1873-1934), који је пројектовао више јавних и стамбених зграда, међу којима је најпознатија фасада Главне поште у Таковској улици.
Руске архитекте пројектовале су спољни изглед хотела „Москва” у духу руског модернизма, а 1972, током реконструкције, ентеријер је оплемењен бројним витражима аутора Григорија Самојлова (1904-1989). Самојлов је пројектовао породичне виле, индустријске објекте, цркве, као и монументална здања, попут Палате пензионог фонда која је постала један од симбола Теразија, централне београдске улице. Међу сакралним објектима, најпознатије дело Самојлова је Црква светог арханђела Гаврила, подигнута 1939. године.

ТРАГОВИ ПЛЕМЕНИТЕ ДЕКОРАТИВНОСТИ

На жалост, судбина није била до краја благонаклона према многим Русима избеглим у Србију, па ни према познатим архитектама међу њима. Прво агресија фашистичке Немачке на Југославију, затим страх од доласка Црвене армије, на крају и неславна резолуција Информбироа из 1948, приморали су их да потраже себи нове обале – да поново све напусте и емигрирају. Срећним изузетком можемо сматрати вероватно само Григорија Самојлова, чији се таленат после 1945. године испољио у пројектовању таквих здања као што су Академија наука и Југословенска банка за спољну трговину.
Данас, после много деценија, посебно се јасно види шта су руске архитекте урадиле за Србију. Они су ваљано служили својој новој Отаџбини. Њихов доприноси уразвоју српске архитектуре и увођењу иновативних тенденција немерљиви су. Многаздања изграђена према њиховим пројектима проглашена су за споменике културе. Руске архитекте умногоме су одредиле изглед центра Београда формиран до Другог светског рата. Готово у свакој београдској улици можемо видети дом чија племенита декоративност сведочи о руским коренима архитекте.
Али, време пролази. Са нама више нису ни сами руски аутори који су створили лице Београда и других српских градова, ни они који су их лично познавали. За протеклих десет година у Београду су наслеђу руских архитеката у Србији биле посвећене само две скромне изложбе које је организовала мала група ентузијаста. Време је да се размисли шта је неопходно учинити како би се у наредним годинама очувала успомена на оне који су своја архитектонска дела уградили у препознатљивост Београда, Ниша, Беле Цркве, Смедерева и многих других градова Србије.

***

О аутору
Александар Васиљевич Конузин (1947) завршио је Московски државни институт за међународне односе (МИП) године 1971, од када је у дипломатији. Радио је у амбасадама своје земље у Камеруну (1971-1973), Габону (1974-1978), Алжиру (1981-1986), Француској (1991-1996), у Сталној мисији Русије у УН у Њујорку (2001-2005). Од 2005. до 2008. био је директор Департмана за међународне организације Министарства иностраних послова Русије.
Од 18. априла 2008, по одлуци председника Русије Владимира Путина, на дужности је изванредног опуномоћеног амбасадора Руске Федерације у Србији.
Ожењен, има кћерку. Говори енглески и француски језик.

***

Обележја
Од срца сам захвалан градским управама Београда и Ниша, које су се одазвале на мој позив да се на најзначајнијим здањима која су пројектовали Руси поставе спомен плоче. Прва од њих откривена је на згради Министарства спољних послова Србије. Открили су је министри спољних послова двеју земаља – Вук Јеремић и Сергеј Лавров.